U godini koja će uskoro proći predavao sam profesorima i nastavnicima škola u Srbiji na desetak seminara digitalne pismenosti i digitalnih medija. Šabac, dva puta Užice, Kraljevo, Sečanj, Sombor, Platičevo, Velika Plana i Paraćin. Uglavnom gimnazije, jedna ekonomska škola, jedna elektrotehnička, jedna umetnička i jedna osnovna.

Utisci i pouke.

♘ U školama rade – carevi. Posramili su me: očekivao sam daleko više cinizma. Beograd je naš najciničniji grad. To je ono: nemoj da si naivan, integritet ne postoji, svako gleda samo svoje dupe, svi su oportunisti, šta sad, budi i ti, baš te briga. E, toga u unutrašnjosti ima upadljivo manje. Ti ljudi su preuzeli odgovornost i veruju u svoj posao. Ključna reč: čestitost. Osećam se ohrabreno.

“Nastavnicima izgleda da su đaci digitalni čarobnjaci, ali to nije istina. Đaci nisu subjekti digitalnih infrastruktura, đaci su njihovi – objekti” – fotografija ljubaznošću Uroša Krčadinca

Mladi razmišljaju neoliberalnom logikom klikova

♘ Badava priče o obrazovnim programima. Danas klince ne obrazuju ni škola ni televizija nego globalni YouTube, igrice i aplikacije. Nastavnici pak ne znaju ni šta je meme ili Minecraft. To nije tehnološki jaz, nego – jezički, medijski. Uslovi percepcije su drugačiji. Mladi razmišljaju o svetu ne samo u drukčijim kategorijama, nego drukčijim mehanizmom: neoliberalnom logikom klikova, ikonica, emotikona, instant-poruka i poena. To je njihov operativni sistem. Nisu u stanju da čitaju: bilo šta da čitaju. Nastavnicima izgleda da su đaci digitalni čarobnjaci, ali to nije istina. Đaci nisu subjekti digitalnih infrastruktura, đaci su njihovi – objekti. Jedino rešenje: da se još u osnovnoj školi uvede neka vrsta digitalne humanistike uporedo s informatikom. Dakle, ne programiranje ili nedajbože Office, nego razmišljanje o digitalnom: kako nas digitalno oblikuje, kako vlada nama, kako da ga čitamo, kako da ga koristimo kreativno i kritički. Ali ko će to da predaje?

Nastavnik nema prava da bude autoritet, ali šef ima

♘ Sistem tera škole da budu sve permisvnije. Đacima se ništa ne sme zabraniti, a disciplini – bilo kakvoj disciplini – više nije mesto u školi. Roditelji doprinose problemu: moje dete je najvažnija stvar na svetu, samo moje dete, moje dete, moje dete, moje dete. Onda to dete napuni dvadeset i nešto godina i suoči se s tržištem rada. Tek tada. Sistem je začudno podmukao: umesto da te pripremi za neoliberalni kapitalizam, da te otrezni i natera te da naučiš svoje zanate i izgradiš kičmu i karakter, sistem teži da te uljuljka, da te ubedi da su sve tvoje želje svete i da nastavnik nema prava da bude tvoj autoritet. Možda nastavnik nema, ali šef za koga ćeš raditi ne da ima, nego će boleti. Svest o hijerarhiji dolazi na naplatu prekasno, s kamatom, onda kad čovek više nije u stanju da razvije kičmu.

“Još u osnovnoj školi treba uvesti neku vrstu digitalne humanistike uporedo s informatikom. Dakle, ne programiranje ili nedajbože Office, nego razmišljanje o digitalnom: kako nas digitalno oblikuje, kako vlada nama, kako da ga čitamo, kako da ga koristimo kreativno i kritički. Ali ko će to da predaje?” – fotografija ljubaznošću Uroša Krčadinca

Ključno zanimanje budućnosti je – psihoterapeut?

♘ Svaki put kad vam kažu, ne možeš da im zabraniš, setite se rečenice mojih drugara petničkih psihologa: ne da možeš – moraš da im zabraniš. Za početak: mobilne telefone u kutiju, pored vrata učionice. Drugačije neće razviti svoju unutrašnju disciplinu. A bez discipline, kako je rekao Badju, nema ni realne sreće ni slobode.

♘ Kombinacija permisivnosti i odsustva digitalne artikulacije stvara generacije ovisnika. Na jednu osobu dolaziće jedan terapeut. Možda je to ključno zanimanje budućnosti: ni robotičar, ni bioinežnjer, nego psihoterapeut.

Najsnažnija digitalna veština za 21. vek: umeće čitanja

♘ Budućnost će pripasti onima koju čitaju – onima koji su pre svega naučili da čitaju i koji su zavoleli da čitaju. Najvažnija digitalna veština za 21. vek: umeće čitanja. To ne znači da će svi čitači osvojiti budućnost, samo da među onima koji će je osvojiti neće biti nečitača. Evo: svakog dana bar pola sata. Bez čitanja nema ni kreativnosti, ni rešavanja složenih i apstraktnih problema, ni koordinacije s drugima, ni komunikacije, ni koncentracije, ni sposobnosti da se svet ne gleda parcijalno nego sveobuhvatno. Pomozimo deci da zavole da čitaju. Sami neće: potrebna im je naša pomoć.

(Naslovnu fotografiju autora snimio Milan Lisica, ljubaznošću Uroša Krčadinca)