ivan-crnkovic

Profesor Crnković je jednom jedinom usput izgovorenom rečenicom otvarao sva zatvorena vrata duše

Jučer je umro profesor Ivan Crnković, a ovog puta to nećemo baš sasvim odšutjeti.
Osamdesetih i devedesetih, kad sam studirala, mnogi naši profesori nisu imali izvedenih objekata. Poneki interijer i obiteljska kuća bili su maksimum kojem su se mogli nadati, a u ratu ni to. Laserska pronicljivost studenata ne prihvaća baš lako samoprozvani autoritet.
Profesor Crnković tada je bio enfant terrible fakulteta. Osvojio je nagradu na nekom natječaju konceptualnih arhitektonskih crteža u Japanu. U ono vrijeme asistenti su se do pola zaklinjali u Japan, do pola u postmodernu do razine da bi, da nisu bili zakleti ateisti, zasigurno prešli na šintoizam.
Crnković je 1983. na Shikenchiku dobio nagradu s tlocrtom novog hrvatskog dvorca, koji je imao sobe međusobno povezane vratima i zapravo izgledao kao svaki autentični starozagrebački donjogradski stan ili barokna kurija. Imao je iza toga i teoriju da su to modularne prostorije od 3 ili 3,6 puta 6 metara i kao takve savršene za bilo kakvu promjenu sadržaja i namjene. To zaista i jest tako, odrasla sam i živim u točno takvom dvorcu.Cijeli je svoj život posvetio pedagogiji, proizvodnji arhitekata. Da nikad ništa nije sagradio, čak i da se sa svima posvađao, sagradio je nas.
Tvrdio je da uči od nas. I sad, kad imam godina koliko je on imao tada, mogu reći da sam najviše naučila od djece s kojom sam učila ili se igrala.

Bila je stvar prestiža dospjeti na vježbe zadnjeg semestra kod Crnkovića. Mislim da nas je bilo šest ili osam. Mislim da su svima osim meni i možda kolegi roditelji radili na fakultetu. Mislim da se pojavio na tim vježbama svega nekoliko puta tog semestra.
Zadatak je bio apstraktni paviljon arhitekture. On je bio konceptualist, ma što to značilo. Slušala sam njegove komentare kolegama, svi smo bili zeleni kao da se radi o životu i smrti. Komentari su bili lapidarni, s nekoliko petlji značenja i, ako ste bili vični zagrebačkoj uličnoj ironiji, vrlo zabavni.
Došao je do mene i rekao mi jednu jedinu rečenicu, i ta mi je promijenila život. Pogledao je crtež i rekao, znaš kaj, reci ti lepo meni kaj ti slušaš, kaj ti čitaš i kaj ti gledaš, inače se ja s tobom nemrem razgovarat.
I nismo više morali razgovarati do kraja.
Sljedeća tri mjeseca provela sam u potpunoj izolaciji odgovarajući samoj sebi na to pitanje. Trebalo se s dvadeset i dvije godine sjetiti sebe i nazvati se pravim imenom. Na kraju tog perioda donijela sam mu popis. Nasmijao se i pitao zašto mu studentice uvijek nose ljubavna pisma.

Profesor Crnković je imao kabinet u birtiji Stara ciglana preko puta fakulteta. Svratila sam popiti kavu s kolegom koji je surađivao s njim. Bilo je vruće pa sam skinula jaknu. Ta gesta izazvala je nagli izljev duhovitosti svih prisutnih koji su bili već ozbiljnije pod gasom. U podne, da.
Kaj misliš da se samo ti znaš skinuti?
I krene sa sebe trgati garderobu. Budući da su fakultetom kolale anegdote kako su slični događaji završavali, u humanom pokušaju da spriječim još jedan anegdotalni moment odgovorim,
Da, ali ja znam napravit i sto sklekova.
Uh.
Već je na podu, na leđima se drži rukama u mostu i vrteći stražnjicom viče:
Jel ovakve sklekove radiš?
I te i one na drugu stranu.
(Zaboga, sad bih mu znala i bolje odgovoriti.)
I on se uzjoguni i stane vrištat da je on vaga po horoskopu.
A ja, ne poštujući autoritet karizmatika:
VASER VAGA!
Kad sam došla po ocjenu rekao mi je:
Rad ti je za pet, al zbog jezičine dobijaš četiri.
A meni je akademija svetinja, a birtija birtija. I nismo se više nikad vidjeli. Nisam diplomirala kod njega. I do danas sam ostala jako ljuta na sve koji odabiru birtiju prije svega ostalog.
Prestala sam zamišljati što su sve mogli napraviti od sveučilišta u nekom paralelnom svemiru.

Posljednje zbogom Crnome, koji je imao moć čovjeku otvoriti sva zatvorena vrata duše jednom jedinom lakonskom rečenicom, rečenom usput.
Jako dobro razumijem koliko se treba bojati otvaranja tih unutarnjih vrata, što znači kad se vrata među svim sobama u čovjeku mogu otvoriti i kad se u svaki dio sebe može ući s bilo koje strane.
Mnogi njegovi studenti mogu napisati ovoliko o njemu, to bi ga opisalo puno bolje od fotografija.
U vrijeme kad o većini ljudi koje smatramo važnima za naš mali svijet fotografije govore sve. A biografije, zbog političke korektnosti, ne govore koliko su neki ljudi bili intenzivni.

(Hvala Miljenku Bernfestu na ilustraciji i fotografiji iz privatne arhive Ivana Crnkovića.)

Želite li još članaka poput ovoga u svoj inbox? Pretplatite se na newsletter 🙂

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *